Труба је код нас засвирала још 1831. године. Пре скоро два века књаз Милош Обреновић нареди да у Крагујевцу буде Књажевско србска банда, а да први блех-оркестар предводи Јосиф Шлезингер, Сомборац, у то доба први писмени музички стручњак у Србији. И тако је почело.
Од тада је прошло два века и доста заслужних војних пуковских и дивизијских блех-оркестара и капелника али, тек средином 19. века јачају у народу страни музички културни утицаји који се почетком двадесетог века виде у нашој народној музици, испољивши се, нарочито, у развоју трубаштва. Како су блех-оркестри ницали, тако су се и издвајали трубачи солисти. Мало је трубача остало у сећањима да живе и након своје смрти, међу њима, свакако, један од навећих био је Мирослав Миле Матушић.
Распеване мелодије у које је смештена читава магија источне Србије која нас и данас опчињава, остаће сачуване захваљујући Мирославу Милету Матушићу. За живота од трубача прозван је царем трубе, својим даром позлатио је песму овог краја и прославио Кучево. У првим годинама „Хомољских Мотива“ смотре народног стваралштва у Кучеву, основане 1968. године Миле и његов оркестар били су незаменљиви. Под његовом веома строгом руком и још строжијим ухом у сјајне музичаре су израсла не само његова деца, већ и данас позната имена наше народне музике – Изворинка Милошевић, Гордана Стојићевић, Слободан
Лекић, Станиша Пауновић, Светлана Арсић, као и фрулаши Веља Кокорић и Тихомир Пауновић.

Мирослав Миле Матушић појавио се и у две култне телевизијске серије, „Грађани села Луга“ и „Љубав на сеоски начин “ уз Јашаревића и Силвану Арменулић. Можда је томе кумовало и познанство са Жиком Лазићем, аутором серије, с којим је друговао у време Хомољских мотива, пошто је у то време Жика Лазић био редован гост манифестације. Куриозитет своје врсте је да је иза себе оставио само један албум и касету.
За „Југодиск“ је снимио средином седамдесетих албум под насловом: Прегршт песама по избору Мирослава Матушића. На првој страни плоче је 12 српских народних песама, све сами бисери: „Пшеничице ситно семе“, „Где ћеш бити лепа Кејо“, „Синоћ кад сам пошо у лов на јелене“, „Јутрос ми је ружа процветала“, „Ко је ли је доба ноћи“, „Чудила се, аман, ја“, „Ах, мој Аљо“, „Циганка сам мала“, „Ево срцу мом радости“, „Калеш бре Анђо“, „Ој девојче Пироћанче“ и „Знаш ли драга где су наша места“.
Док је на другој страни плоче девет влашких песама од којих је осам сам компоновао, а аранжмане за све песме је урадио сам Миле Матушић: „Озеленела долина“, „Влашка поскочица“, „Мој дагане“, „Немам оца немам мајку“, „Момачка туга“, „У рану зору“, „Испраћај кума“, „Зелен лист од лешника“ и „Еј, младости“.

Овај антологијски албум је прави раритет, јер такав још увек недосегнути домет врхунске итерпретације и ретког мајстора на труби, тешко да можемо наћи. Мирослав Миле Матушић је трубач чије се музичко умеће цени и поштује међу свим поклоницима овог инструмента. Рођен је, 19. децембра 1925. године, у Бродици, ромском селу у општини Кучево. Трубу је почео да свира са сеоским музикантима, као дечак, са непуних седам година. Са трубачким оркестром, тада најбољим у Кучеву и околини свирао је свадбе, заветине, славе.

Мали виртуоз био је права атракција. Млад и вреле крви, био је пун страсти за музицирањем која га је гонила да се стално надмеће са другим оркестрима. Пред Други светски рат Миле се жени Босом, лепом ромкињом из истог села, са којом ће изродити шесторо деце.

Иако није имао никакво музичко образовање, није знао ни једну ноту, израста у врсног трубача. Тек са хармоникашима је научио како се који тон зове. Свирао је по слуху, који је био тако истанчан да је у даху могао да из једног тоналитета пређе у други. Средином педесетих година прошлог века, напушта трубаче и почиње да свира са чувеним хармоникашем Миодрагом Мијом Крњевцем. Са његовим оркестром снима своју прву сингл грамофонску плочу: чувено коло влашког ритма – Бродичанка, које је посебног одјека имало међу српским трубачима. Убрзо снима и „Мајданку“.
Ове песме ће га учинити познатим трубачем у целој Србији. Са Крњевчевим оркестром стекао је трубачку славу. То је време када је свирао у Израелу и Бугарској. Иако је још понекад свирао и са трубачима, Миле Матушић је шездесетих година ипак највише волео да свира са хармоникашима, а посебно са оркестром који је сам пројектовао, а који су чинила његова деца. То је Оркестар Велизара Матушића, својевремено један од најбољих народих оркестара у Србији.

Миле Матушић био је цар трубе. Тако су о њему мислиле његове колеге – трубачи. Његовој слави није кумовала Гуча. На драгачевском сабору трубача се никада није појавио као такмичар, одлазио је само као гост. По многима он тамо не би ни имао ривала, унапред би се знало коме припада „Златна труба“. Мирослав Матушић је последње године свог живота провео у Раброву где је живео са својом другом супругом. Свирао је до пред саму смрт, понекад и са оркестром свога сина Велизара. Умро је 13. априла 1991. године. Сахрањен је на гробљу у Кучеву.
Као што се то догодило и великом уметнику Царевцу, и Миле Матушић је иза себе оставио само један албум и касету где се нашло 12 српских народних и 9 влашких песама. Овај албум карактеришу ретко трубачко мајсторство и врхунска интерепретација. Био је савршени техничар чија је труба говорила, чаробним, нестварним звуком.

Војислав Марјановић, писац и новинар из Кучева, је често за живота говорио колико му је жао што се Милетова музика последњих година ретко може чути на радио станицама и музичким програмима. Он је за Милета Матушића често умео да каже како никада, све до прве смотре Хомољских мотива па и после тога, није чуо трубача са толико емоција и са тако меканим звуком, као сомот, као да труба није лимени већ дрвени инструмент.
Као успомена на познатог трубача родом из Кучева постоји Фестивал „Труба Мирослава Милета Матушића“, који називају и Гучом источне Србије. Фестивал се одржава од 2006. године у Кучеву па све до данашњих дана. Овај Фестивал има за циљ трајно очување сећања на легендарног цара трубе и проноси дух и лепоту песме овог краја.

2019. године трубе су одзвањале Кучевом по четрнаести пут у част великана овог инструмента, а неки од такмичара говорили су Милету: „Влашка музика, Милетова труба се разликовала од давнина, јер је он био мајстор врхунски, кога је тешко било скинути или копирати његову музику“, наводи Бојан Крстић, из Владичиног Хана. „Он кад је био у Бечу мени је показао само трилере. И казао: Да си дошао од малена код мене ја бих направио од тебе другог Милета Матушића. Јер имаш све у глави, али ниси знао да дођеш. Тада није било овако да се иде код једног, другог.“, сећа се Љубодраг Радуловић из Неготина.

Аутор текста: Радмила Станковић