ИЗЛОЖБА „ОБОЖАВАЊЕ“ У БЕОГРАДУ

„Обожавање је чин религијске посвећености (девоције) углавном усмерене према божанству. Чин обожавања, ова двојица уметника, претварају у процес у коме свако у својој духовној вертикали надограђујући себе доприноси обожењу човека или обожавању Бога.

Било да је реч о Вељковићевим „Божијим људима“ или Ђурановим „Записима“ Обожавање означава њихов вид молитве или личне врсте обреда који се изједначава са богослужењем. Сва ова значења термина се своде на једно, дизање ентитета који се разматра на степен божанства од свега онога што се уопштено сматра божанством.

Социолошки, обожавање ван религије је процес у коме друштво обожава себе, као облик самовалоризације, самовредновања и самоочувања… Обожавање се дакле више не састоји од крвних жртви, уместо тога, оно се данас састоји од духовних жртава али и духовног уздигнућа. Стога обожавање у овом случају  није процес који се чини само механички, већ је  служба која се врши кроз дух ове двојице уметника“…

„Иако сакралну уметност најпре сагледавамо кроз религиозне мотиве и црквени програм, на нашим просторима произишлу из протовизантијске иконографије и источнохришћанске црквене теорије, сведоци смо да се сакрална уметност као визуелни ефемерис треба сагледавати у још ширем контексту него што је религијска уметност „per se“.

 

Наиме, за такву могућу дискусију управо су нам потребни радови двојице колега, који сучељавањем својих радова из серија „Записи“ и „Божји људи“, уводе посматрача у слику на један виши, спиритуални, а не посве религиозан начин. Тај визуелни дијалог огледа се у заједничкој изложбеној поставци „Обожавање“ Бојана Вељковића и Милоша Ђурана, а односи се пре свега на обожавање као виши ниво овоземаљске посвећености и просвећености, како према себи тако и према другима. Док се таква идеја експлицитно ишчитава у Вељковићевим радовима, у Ђурановим она се ишчитава у самом грађењу „храма – слике“, која попут степеница гарантује физичко и духовно посвећење и узвишење ономе који их ствара.

 

У том свом грађењу слике, Ђуран се кроз „Записе“ поиграва са пластичним слојевима слике, подсликавајући је и неколико пута – доводећи свој рад у сферу контемплативног хаоса уметника који ствара, а дело не завршава. Он обожавање сагледава кроз нашу црквену историју – богату слојевима, сполијама и сукобљавајући вештине и знања средњовековних уметника Михајла, Евтихија и Фра Вите, са сопственим богатим преџнањем за ерминије, црквени програм, теолошке расправе и саборе, и идеје да је земаљска црква слика оне небеске којој се тежи. У том знању, није пресушило ни техничко умеће, да се безброј тзв. предложака саједине у једну слику, те да у првим фазама слику ради у јарком колориту (оном каквим су сијале и наше средњовековне фреске када су настајале), те да их онда поништава „прекречавањем“, додајући својој слици бледу пут коју средњовековне фреске, избледеле од векова, имају данас. Међутим, Ђуран не завршава слику у овој фази тзв. чистилишта, већ у прекречене слике светитеља, орнамената, записа и вињета, у њу успева да инкорпорира и последњи слој слике – конструкцију самог храма на земљи (према свом идејном нацрту са призвуком и скела и архитектонског нацрта храма у настајању). 

Са друге стране, Вељковић кроз „Божје људе“ своје обожавање и достизање духовне посвећености проналази у људима кроз богате жанр-сцене које чине његову свакодневицу, онакву каква је она заправо: некад мизерна, некад потпуна животна иронија, а заједно свима нама позната траги-комика. Јер управо је те све Божје људе Бог и створио. И нас и њих. Вељковић тим поигравањем са антрополошким сликарством, у ликовима са маргине, у ликовима своје породице и пријатеља,  проналази тај божански храм, какав на својим платнима попут неимара гради и Ђуран. Међутим, Вељковић свој храм проналази у људима самим, у којима се огледа божанско на земљи. У том микрокосмосу, и даље обожава своје детињство за које проналази места и у свом сликарству, сликајући ликове из цртаних филмова. Сви Вељковићеви ликови божје су душе или уметников алтер его, који у заједничкој свакодневици а и у слици проналазе степенике за спиритуално узвишење, градећи свакодневно свој унутарњи храм. Грађење личности неимарски је подвиг и данас, као што је тешко био изводљив и сам подухват грађења храма.

 

Тежити ка тој степеници више – бити бољи човек, те се обожити, кроз изградњу унутарњег храма, интиман је посао у који су се обрела двојица уметника. У том психолошком трагању за обожењем, и Вељковић и Ђуран кренули су тежим путем: одлучили су се да таква лична промишљања искажу и визуелно, користећи формалистички приступ за причање приче о духовном у уметности и о духовном у човеку“.