„БОЖИЈИ ЉУДИ“ БОЈАНА ВЕЉКОВИЋА

 

 

…На платнима Бојана Вељковића приказана је слика родног града Кучева тј, онога што тај град чини, а то су људи. По тематици локалан Бојан Вељковић не постаје регионалиста међу нашим сликарима. По психологији ликова, поступку и стилу сликар постаје зачетник новог ликовног израза којег карактерише аутентичан  сликарски рукопис. Његова тематика је социјално одређена а у начину приказивања преовлађује унутрашња, психолошка перспектива. 

Вељковић спада у оне сликаре код којих утисци и сећања на детињство имају значајну улогу у сликарском раду иако се то не види толико очигледно у теми колико у стилу. На свим сликама може се видети жал за некадашњим животом у родном граду. Мера у којој је аутор спознао себе одразила се на његов раскид са представама безбрижности и разбибриге из детињства. Сликарев бунт, одбијање да одрасте, чување детета у себи, наивности и невиности, неминовно га уводи у миље који он слика, стављајући људе са извесних друштвених маргина у центар збивања, на своја платна. Лица која нас окружују, пре једног века, Бора Станковић би описао као Божије људе. Бојан несвесно прави паралелу са овим значајним књижевним делом указујући на вредности које актери његових слика поседују, оно са чиме се и он сам идентификује и са чиме прави заклон од ветра неизвесности новог доба. Ликови Бојана Вељковића са маргине се повлаче у центар пажње. Тако бивају истуренији и осветљенији од других, “обичних људи”. Тај сликарев свет, свет за које немарно око има само полусажаљив или презриви поглед уметник нам приказује под другачијим светлом. Сукоб човековог инстинкта са правилима његовог малог друштва дубоко је тежак и горак, што је и данас случај са нашим људима који, иако здрави и прави, врло лако могу постати један од  “божјака”…