Према одлуци Скупштине СИЗ-а за културу и Већа Скупштине Општине Кучево, припрема једанаесте Смотре започета је ревидирањем Програмског савета, за чијег председника је именован Исак Бата Амар из Секретаријата за културу Србије, за секретара – Војислав Марјановић из СИЗ-аза културу Кучево, а укупан број чланова је смањен на шеснаест. Одбор Смотре је радио у пређашњем саставу, а био је уобичајено ангажован и велики број сарадника. Велике размере према укупном броју учесника какве су имали претходни, јубиларни Мотиви, броју општина и села из којих су дошли, било је тешко поновити, али је све и даље било на завидном нивоу: побројано је нешто преко 800 учесника који су дошли из 32 села једанаест општина у Србији, а посебну пажњу су привукли гости из села Ложани код Струге, Македонија. Према бројчаним показатељима, пажња посетилаца се није смањивала – забележено је да их било преко 35 хиљада.
Манифестација је трајала уобичајена три дана, са устаљеним програмом. Првог дана је отворена изложба Народна радиност у источној Србији, као и изложбе слика Наива источне Србије и Хомољске легенде Драгана Бојића из Кучева. Изложба рукотворина је поново припремљена у сарадњи локалних активисткиња и стручњака Етнографског музеја у Београду, а по први пут је имала продајни карактер, чиме је и тај део манифестације оријентисан ка тржишту. На колективној изложби слика, те године ће се представити Драган Кецман, чије ће име постати посебно важно због улоге у креирању визуелног идентитета манифестације. Наредног дана одржана је трећа трибина Источна Србија од праисторије до данас, са уводним предавањем Саше Марковића, публицисте из Београда, о синдикалном и политичком организовању радника у Кучеву и околини, које је тематски искорачивало из круга уобичајених етнолошких и фолклористичких излагања, каква су, уосталом, била и преостала два тог пута – др Петра Влаховића и коауторско саопштење др Душана Дрљаче и Јована Пејкића. Нешто касније организован је дефиле учесника кроз град, који је, као и обично, изазвао велико интересовање публике. „Врховни пастир” је био Ђорђе Марјановић, а домаћин Смотре – Момчило Петровић, политички функционер из Кучева. На првом концерту, одржаном тог дана, у суботу, представило се једанаест група извођача, а програм је завршен великом ватром Привег и игром Марга, коју је приказала група из Ракове Баре. План за последњи дан манифестације је покварила киша, отказани су сви преподневни програми, а поподневни је организован према могућностима: прво је реализован концерт дечјих група, потом такмичарска ревија народних ношњи – програмска новина, а онда и планирани концерт `изворних` група и културно-уметничких друштава у комбинацији са наступима трубачких оркестара и избором за најлепшу пастирицу. Завршница концерта припала је гостима из Македоније. Жири који је оцењивао наступе на концертима био је те године комбинован од стручњака и представника фирми које су суфинансирале манифестацију (генерални покровитељ био је Србокооп из Београда). Као најбоље издвојили су наступе играча из Ждрела и Јабланице, ансамбла КУД-а „Слободан Јовић” из Кучева, дечје групе из Клокочевца, Мијатовца и Жагубице, ансамбл фрулаша из Мироча, дувачке оркестре из Жагубице и Бистрице, певачку групу из Ратара, Милета Милосављевића из Трнаве за „изворно певање уз пратњу оркестра”, а Раду Банковића из Кусатка као солисту на фрули. Ношње приказане на ревији оцењивала је Милица Матић, која је за најкомплетније прогласила женске влашке ношње Горице Павловић из Раденке код Кучева и Невенке Јовић из Тополнице код Мајданпека. У изворима се не помиње да су власнице ових ношњи награђене, али су зато поклонима Златаре Мајданпек награђене и најлепша пастирица – Радмила Живановић из Дубоке, и две њене пратиље. Радио Хомоље, чији су таласи досезали до Мајданпека, Пожаревца, Голупца и Градишта, у мају је због Мотива програме емитовао и по дванаест сати дневно, што је значајно допринело популарности Смотре, али и њеном финансијском аспекту – преко рекламирања спонзора.